Zdravo svete!
Stiglo je proleće, u celom svetu, samo je opet, po ko zna koji put, zaobišlo Srbiju. Ne volim što u ovakvom raspoloženju započinjem svoj prvi post ovde…ali, ne volim i što proleća u ovoj zemlji nema već skoro 2 decenije. Da li vam se ikad desilo da vam fali kiseonika u plućima? Želite da udahnete vazduh, onako, punim kapacitetom, ali prosto ne ide - nešto vas steže u grudima, i jedino što uspevate je nekakvo elementarno disanje, čisto da ne crknete? Ja u ovakvom stanju živim već više od 15 godina. Za svo to vreme sam samo jednom uspela da udahnem vazduh punim plućima. I posle toga - staro stanje - disanje na cevčicu.
Mogli bismo da organizujemo nekakvo obeležavanje jubileja : Deset godina od dileme - ići ili ostati? Mogli bismo, samo kada bi to uopste danas, iz ove pozicije, predstavljalo dilemu. Samo što su se u međuvremenu promenili standardi, u međuvremenu smo uspeli da upropastimo i ono malo ugleda u svetu, u međuvremenu smo pokazali slab karakter, slabu kolektivnu svest, slabu volju za promene na bolje - i ko da nas poželi takve? Ne želimo ni mi sebe takve, al se povodimo onim “nek me ženi takvom kakva sam, ako me voli - neće poželeti da se menjam”. E pa to - malo sutra! U međuvremenu Srbija postala baba-devojka, niko je ne prosi, a ona i dalje misli da je najbolja riba u kraju, tvrdi pazar, dok sešminka razmrljala a čarapa zarozala.
Čekam nove (svaki put presudne) izbore, čekam da narod odluči…i to kakav narod - zamišljam nače biračko telo - ovo što je delilo hleb po somborskim ulicama, ovog što je pre neki dan pobio familiju dole kod Bujanovca, ove što su se vezali lancima ispred Zrenjaninskog suda, kao da se pobogu, u sudu traži pravda..! Čekam…i sve to čekam u redu ispred ambasada koje smo pre neki dan zapalili ( jer nam se moglo), da mi sad ta ista ambasada dozvoli da naselim njihovu zemlju.
I da se razumemo, nije meni do selidbe, nego da se podsetim kako izgleda proleće…
